Početak nove školske godine je pred vratima, a škola za dete predstavlja neizvesnost sa kojom se nije susretalo do sada. Da li je dete zaista spremno za školu? Odgovor na ovo je vrlo prost. Kao što niko od nas odraslih nije bio spreman za svoj prvi posao ili za zasnivanje porodice, tako ni jedno dete nije spremno na polazak u školu. Jenostavno, deca pre polaska u školu nemaju to iskustvo u sebi.
Ono što dete ima jeste neki svoj nivo različitih sposobnosti. Neka deca se više druže sa drugarima. Neko dete zna više reči i lepše sklapa rečenice dok priča, ima bogatiji rečnik. Neka deca lepše crtaju i pevaju od druge dece. Neka deca i pre škole već čitaju i pišu. Neka deca vole da istražuju i znaju puno o prirodi. Neka brzo trče i visoko skaču. Neka jako dobro slažu kockice. Neka dobro pamte pesmice ili događaje iz prošlosti.
Kada dete krene u školu susretne se sa zahtevima škole. Pitanje je zapravo da li su sposobnosti deteta dovoljno dobro razvijene da dete bude uspešno u školi. Pokušaćemo da odgovorimo na ovo pitanje.
Sadržaj
Koja su očekivanja od deteta u školi?
Dok je bilo predškolac, svakodnevno se igralo. Nije bilo nikakvih posebnih zahteva. Slova su se učila kroz igru, crtanje i škrabanje. Sa vaspitačicom su zajedno brojali kojekakve predmete, popunjavali slikovite vežbanke i uživali u svojim predškolskim danima.
Sada, na početku škole, sve to klinci ostavljaju za sobom i dolaze u školske klupe. Dolaze u svet u kome je tišina poželjna i u kome se mora slušati učitelj/ica.
Šta dete mora u školi?
MORA SE: čitati, pisati, ozbiljno računati, učiti strani jezik.
MORAJU SE poštovati pravila tišine, lepog ponašanja, traženja reči podizanjem dva prsta…
DETE MORA da zna da ode na užinu, u toalet, da komunicira o tome šta želi, da komunicira o tome kada ima neki problem.
Šta se očekuje u školi?
U principu, kao predškolac dete nije moralo biti samostalno. Ako je dete prljavo ili musavo, vaspitačica će obrisati. Ako još uvek ne ume da jede samo, vaspitačica će nahraniti. Ako se povredi, vaspitačica je odmah tu da pomogne. Vaspitačica je tu “druga mama” koja rešava sve probleme deteta, ukoliko ono nije dovoljno samostalno.
Učiteljica u školi, sa druge strane, nema tu ulogu. Njena primarna uloga nije da briše nosiće i usta i da hrani dete. Ono mora biti dovoljno samostalno da obavlja sve te aktivnosti svakodnevnog života. Čarke i svađe među učenicima, nisu više bezazlene, već ih rešava škola kao institucija, a ne učiteljica.
Učiteljica je tu pre svega da nauči dete osnovnim školskim veštinama čitanja, pisanja, računanja i da ga nauči o svetu koji ga okružuje. Ona pokazuje, daje zadatke, a dete mora biti dovoljno samostalno da sve to prati i da uradi zadatke. Dece je mnogo u razredu i oni koji nisu dovoljno samostalni ili nemaju takve sposobnosti da sve to isprate ostaju u zaostatku i kasne sve više za ostalom decom.
Šta ako dete sposobnostima nije u stanju da odgovari na zahteve škole?
Problemi ponašanje deteta u školi
Očekivano je da se dete pridržava svih školskih pravila i da bude u dobrim odnosima sa vršnjacima. Problemi u ponašanju u školi ometaju proces učenja za sve učenike u razredu. Ako detetova impulsivnost, agresivnost, problem sa pažnjom ili hiperaktivnost dovedu do problema sa vršnjacima i sa učiteljem potrebno je potražiti pomoć profesionalaca (defektolog) koji može pomoći da se problem reši. Ako dete ima poteškoće ponašanja, ne treba ga negirati već raditi na njegovom rešavanju. Određene terapije kao što je ABA mogu uticati da i deca sa ADHD-om i autizmom uz veliki trud postignu adekvatan stepen socijalnog funkcionisanja.
Teškoće čitanja, teškoće pisanja i teškoće računanja u školi
Iako tokom predškolskog obrazovanja dete uči slova, a ne čitanje i pisanje, nakon polaska u školu biće vam jasno da se od deteta očekuje da već ume da čita i piše. Po pravilu, dete bi polaskom u prvi razred tek trebalo da počne da uči da čita i piše, međutim u praksi to nije tako. Program učenja slova, čitanja i pisanja teče jako brzo, a udžbenici često ne prate ovaj proces, već nameću detetu veće zahteve po ovom pitanju.
Teškoće čitanja, pisanja i računanja mogu se javiti u ovom periodu. Neke od njih se mogu dijagnostikovati kao disleksija, disgrafija i diskalkulija. Ovakvi poremećaji obično se javljaju kao pridruženi u okviru nekog drugog stanja kao što su govorno-jezički poremećaji, autistični spektar poremećaja, ADHD, intelektualna ometenest i različiti sindromi.
Postoje i blaže teškoće čitanja, pisanja i računanja koje se ne dijagnostikuju, a prave problem usvajanja gradiva u školi. Kod većine dece, najčešće se javlja ovaj vid teškoća. Najčešći uzrok blažih teškoća čitanja, teškoća pisanja i teškoća računanja u školi je neuromotorna nezrelost deteta. Reč je zapravo o biološkoj nezrelosti. Nemamo svi iste tendencije razvoja. Neka deca se razvijaju brže, a neka sporije u biološkom smiislu. Ako neki region mozga nije dovoljno razvijen, ne postoji biološka osnova da se usvoje neke sposobnosti i potrebno je sačekati biološki razvoj struktura, kako bi se sposobnosti razvile.
Pošto u populaciji dece ima oko 20% neuromotorno nezrele dece, kod ove dece velika je verovatnoća da se jave teškoće usvajanja predveština čitanja i pisanja, pa su ova deca su u riziku da zaostaju u ovladavanju ovih veština. To dalje dovodi do toga da budu znatno sporija od većine druge dece u obavljanju školskih i domaćih zadataka.
Tako ćete, kao roditelj, deteta koje je neuromotorno nezrelo, domaći zadatak raditi sa detetom 3-4 sata, dok je većina njegovih vršnjaka to obavila i već je u parku ili na dodatnim aktivnostima (sport, jezici, muzički instrumenti itd.).
Šta raditi ako dete ima teškoće čitanja, pisanja i računanja u školi?
Konstantne vežbe i naporan, svakodnevni rad sa detetom su jedino rešenje. Možete sami, možete angažovati i stručnjaka. Bez obzira da li dete ima dijagnostikovane smetnje u razvoju ili je jednostavno nezrelo, u naučni radovi i praksa su dokazali da VEŽBE STIMULIŠU RAZVOJ STRUKTURE, A SAMIM TIM I FUNKCIJE MOZGA. U mlađem školskom uzrastu još uvek je moguća brza promena u strukturi i načinu funkcionisanja mozga deteta. Ako naporno vežbate, nema šanse da ne vidite napredak. Uzmimo kao primer da je većina vrhunskih muzičara počela upravo u detinjstvu da se bavi muzikom. Što kasnije počnete, veća je šansa da nećete imati vrhunske sposobnosti. Zato iskoristite potencijal mozga deteta da brzo usvaja nove stvari i vežbajte.
Konačno, kako da znam da li je moje dete spremno za školu?
Dajte detetu malo vremena da se prilagodi školi. Pitajte ga o školi. Slušajte šta vam govori. Objašnjavajte mu kako škola funkcioniše i kako ono treba da funkcioniše u toj sredini. Pratite kako piše, čita, radi zadatke. Za nekih par nedelja saznaćete u kojim elementima mu treba podrška, a verujte svakom đaku prvaku treba neki vid podrške. Pružite mu podršku i imajte beskrajno strpljenja! Videćete, sve će doći na svoje mesto. Ako ne možete sami, poražite pomoć stručnjaka.
